Болгар йозувчиси ва шойри Богомил Райновнинг «Менинг нома’лум сохибджамолим» асари мухаббат хакида хикоя килади. Муаллиф бу асарида гарб джамиатининг мухаббат хакидаги карашлари, интилишлари, камчиликларини и очиб берган.
Мухаббат ва йана мухаббат хикоя килевчи бу китоб, о’йлаймизки, сизга манзур бо’лади.
Кемахамиз Сан-Жорхо оролини айланиб отгач, унинг мотори джадаллашиб, йенгиль ва бир маромда ишлай бошлади. Ко’з олдимизда Лидогаче ястанган мовий-яшиль ко’рфаз коринди. Уфкдан ошиб о’тишга улгурган бир неча моторли каикларнинг колдирган ко’пикли излари сув сахнида то’лкинланарди.
Шамол Кучаиб, сал Салкинлашди. Kayutaning soyasiga o’tganimdan ruhim tetiklandi. Афсуски, rejamdagi ikki ibodatxona va bitta qasrni inkor qilgandim. Акс холда кайфим иуда чог’ бо’ларди.
«Куюнма, — дедим о’зимга-о’зим. — Бу йогини сал тиг’изласанг барига улгурасан. Хориб-чарчаганда томоша килишдан нима фойда бор? Барибир миянгга хеч нарса кирмайди».
Шу ксайолда денгиздан шахар томонга кескин бурилгандим, йонимдаги айолга тегиб кетдим. Аёл о’кишга иуда берилиб кетган шекилли, кечирим со’раганимда караб хам коймади.
«Вой-бо, бунун кеккайишини-чи!» — дедим ихимда, унга ко’з гиримни ташлаб. Аёл кеккайармиди йокми, номалум, лекин атрофдаги хеч нарсага э’тибор бермай мутолаа киларди. Uning yuzi mahalliy ayollarnikidek yarq etib ko’zni oluvchi toifadan bo’lmasa-da, harholda chiroyli edi. Avvaliga uning chehrasini shunchaki bekorchilikdan kuzatdim. Кеин «У хакикатан хам го’зал экан», дедим о’зимга-о’зим. Yana biroz turib esa undan ko’z uzolmay qolganimni jahl bilan tan oldim.
Ты иуда йош эди. Qiz bo'lsa kerak, degan qarorga kelardim-u, ammo o'zini tutishidagi qizlarga xos bo'lmagan jiddiylik va barkamollik Bunga yo'l qo'ymasdi. Qimmatbaho pushtirang matodan tikilgan kashtali ko’ylagi sarv qomatiga чиппа йопишиб турарди. Аметис ко’зли узук безаган бир qo’lida jurnal tutgan, ikkinchi qo’li esa oppoq sumkaning bambuk Bandidan ushlab Olgandi.
«Бадавлат экан, — дедим о’зимга-о’зим. — Кеккаиси беджимас! Бунинг устига о’зини хурлико, одамларни эса факат унга тикилиш билан машгул, деб о’йлайди».
Мужчины Аслида Сергап Эмасман. Лекин камгап одам хам ичида ко’п гапиради.
Айолнинг окийотгани кинороман болгани учун унга нисбатан г'ашлигим таг'ин ошди.
Нихоят, у мутолаани тугатди. Jurnalni yopib sumkasiga tiqdi-da, nigohini ko’tardi. Uning chag'ir ko'zlari mehribon va jiddiy boqardi. Онгу со'лга о'к отиб, «хо'ш, калайман, йокимтойгинаманми?» Дейдиган Козлардан Эмасди. Аёлнинг денгиз шу’ласидан бироз кисилган нигохи менинг юзимдан бефарк сирг’алиб о’тди-да, кеманинг ортида калайотган ко’пикли «эгат»да то’хтади.
— Хаво якши-а? — деб юбордим о’зим хам кутмаган холда. Айол Джавоб Бермади.
— Лекин иссикрог’-а, нима дейсиз?
Bu safar ayol bamaylixotirlik bilan menga orqasini o'girdi.
— Ба’зи бир одамлар билан сухбат куриш иуда киин бо’лади, — деди йонимдаги чол кулог’им остида по’нг’иллаб. — Улар озларини одди бандалардан ко’п юкори ко’ишади.
Чолнинг кичкина ва намчил козлари менга хайриксо боккарди. Biz u bilan ob-havo xususida gaplashib ketdik.
Последнее обновление
24 нояб. 2025 г.