Дуго времена, сарадња је била довољна.
Сарађивање је значило рад у истом простору.
Дељење информација.
Брза размена информација.
Координација.
Смањење имејлова.
Тада, проблем није био у структури.
Тимови су били мањи.
Пројекти су били једноставнији.
Питање дугих временских оквира било је мање критично.
Алати за сарадњу заменили су неформалне праксе:
телефонске позиве,
СМС поруке,
ћаскање у ходнику,
интерне имејлове и CC поруке.
Они су формализовали неформално.
И то се доживљавало као сарадња.
Али рад се дубоко променио.
Модерни рад је постао мулти-вешт,
мултидисциплинаран и укључује вишеструке одговорности.
А радити све ово у једном простору постало је контрапродуктивно.
Сарађивање меша теме. Сарадња их организује.
Данас, изазов више није само размена порука.
Ради се о организовању радних простора, а не само о комуникацији.
Јер смо ушли у нову еру.
21. век је век заједничког живота,
заједничког рада,
заједничког одлучивања,
упркос нашим разликама.
Разлике у култури.
Разлике у професијама.
Разлике у генерацијама.
Разлике у визијама и интересовањима.
Коегзистенција није технички проблем.
То је релациони проблем.
А релациони проблем се не решава више информација,
већ структурираном комуникацијом.
Ту сарадња постаје суштинска.
Сарадња не значи да сви раде у истом простору.
То значи рад у различитим просторима на истим пројектима.
Простори организовани по теми, улози, одговорности.
Сарадња се не меша.
Она структурира.
Разјашњава.
Чини рад читљивим током времена.
Још један феномен је постао централан:
флуктуација тима.
Људи се мењају.
Пројекти се настављају.
Али пречесто знање нестаје са онима који одлазе.
Искоришћавајте.
Пренеси даље.
Обезбеди континуитет.
Знање се више не може производити на крају.
Мора се стећи током рада.
У дискусијама.
У одлукама.
У самој комуникацији.
20. век је научио да информише.
21. век мора да научи да комуницира.
Информације омогућавају знање.
Комуникација нам омогућава да живимо и делујемо заједно.
Зато не мењамо само алате.
Улазимо у нову еру.